Победник

ДР БРАНИСЛАВ ПОКРАЈАЦ, ВЕЛИКАН РУКОМЕТА, ИГРАЧ, ТРЕНЕР, ПЕДАГОГ
Повратак проверених принципа
Децу у спорту више нико не пита ни да ли иду у школу, камоли какве су им оцене. Клубови су пуни нешколованих играча. После они, шта би друго, хоће да буду тренери. А од нешколованих играча тешко можеш имати школоване тренере. Ту почиње пад и распад. У рукомету очито постоји проблем Савеза, јер су неки други, попут одбојкаша и ватерполиста, у једнако тешким околностима направили много боље резултате. Обнова мора ићи од врха до дна. Репрезентација се ствара, а не саставља. Великани се гаје, не купују се на кило

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива саговорника

Живот је посветио рукомету. Био је сјајан играч, веома успешан тренер и изузетан педагог. Свака од те три области узела је добар део његовог живота, али му је помогла да се усаврши, како на спортском, тако и на животном плану.
Играчка каријера Бранислава Покрајца пуна је упечатљивих момената.
– То је свакако први наступ за репрезентацију. У децембру 1965, са непуних 19 година, дебитовао сам у родном Београду, пред својим родитељима и пријатељима, у утакмици са Западном Немачком. Тренер ме је чак увео у игру неколико минута пред крај. Никада нећу заборавити тренутак када сам постигао гол, мој први репрезентативни. Чини ми се да се тај детаљ снажније урезао у моје сећање и од златне олимпијске медаље коју смо освојили 1972. у Минхену и која је круна свих остварених резултата. Нарочито место у мојој каријери заузима и податак да сам два пута играо у репрезентацији света, у Љубљани и Дортмунду. По снази утиска, међу успоменама се истиче и последњи наступ за репрезентацију, 1976, на Олимпијади у Монтреалу. После свих радости, растанак је био тужан.
Бити репрезентативац, у то време, представљало је заиста изузетно признање.
– Тада ми је све то деловало обично и спонтано, али данас видим да тај ниво не можемо да достигнемо. Сећам се да смо се пет година спремали до те наше златне олимпијске медаље, екипа је стварана и сазревала. Претходно смо на Светском првенству у Француској освојили бронзу, што је био својеврсни сигнал да се намећемо као права рукометна сила. У данашње време, ни клупску ни репрезентативну генерацију не можеш скупити да са њом радиш пет година. У неким земљама, боље организованим, то се још увек негује, па су им и резултати добри. На жалост, код нас то више није случај, па су тренери у великом проблему јер сваке године имају нову екипу, па макар се она исто звала.
Тренерска прича о репрезентацији.
– Репрезентацију сам увек покушавао да прихватим као клуб. Када ми данас кажу из неког клуба да дају репрезентативце, мени буде помало смешно, јер клубови то не могу. Они дају само добар материјал, од кога репрезентација ствара међународну класу и као таквог га враћа у клуб. Играчи се жале да су уморни јер играју по две утакмице недељно, што је бесмислено. Тренер репрезентације такве играче мора да адаптира и припреми за такмичење које доноси седам или осам утакмица у десет дана. То значи да мора да ствара и играче и читав тим, а не да их изабере да играју оно што играју у клубовима. Није проблем саставити екипу, већ је проблем створити екипу. Репрезентација је прави пример – она се ствара, а не саставља, по клупским матрицама. Од оног квалитета који поседује, тренер мора да створи јак колектив, потпуно другачији и аутентичан, који дише као једна целина.

МЕРЕЊЕ ДУБИНЕ ДНА

Актуелна српска рукометна прича.
– Мислио сам још пре неколико година да се дошло до дна, али се показало да нисам знао колико дно може да буде дубоко. Видим да се данас пласман на неко такмичење, или успех у квалификацијама, потенцира као неки велики резултат, а не тако давно сматрали смо да пласман испод петог или шестог места на највећим светским такмичењима представља неуспех. Актуелно руководство у Рукометном савезу често као алиби користи наводну чињеницу да Србија и нема неку нарочиту традицију у овом спорту, чиме се потиру деценије великог рада и изузетних успеха многих играча и тренера. Репрезентацију некадашње Југославије у великој мери чинили су играчи из Србије, а често су је обликовали управо наши тренери. Указујем на то да је рукомет имао одличан темељ и сјајну традицију, у време када смо се осамосталили као држава, за разлику од, рецимо, одбојке, која до тог момента није могла да се упореди. Где су данас та два спорта? Одбојкаши су једна од најјачих светских екипа, а рукометаши? Ко је заслужан за успехе одбојке? Наравно, пре свега играчи и тренери, али ничега не би било да у позадини не постоји озбиљан и дугорочан рад Одбојкашког савеза. У рукомету имамо прегломазну лигу, слаб рад у клубовима, али на врху је ипак руководство савеза, које најнепосредније утиче на функционисање једног спорта и на његове резултате. Када узмете статут једног савеза, можете лепо видети чиме све једна таква организација мора да се бави. На крају године, када се саставља извештај о раду, ви видите да ничега од тога нема у том документу.
Тако је изгледа у читавом нашем спорту.
– Ми сада у различитим спортовима имамо селекторе. Ако у Министарству спорта узмете номенклатуру спортских занимања, наћи ћете спортске лекаре, физиотерапеуте, менаџере, тренере различитих формата, али нигде нема селектора. Самим тим, не постоје критеријуми за њихово бирање. Када неко бира селектора, он бира човека, а да никакви услови за тај избор нису постављени, осим личног става одређених људи, који су наводно задужени за ту врсту посла. Некада давно, на нивоу СОФК Југославије постојали су критеријуми за савезног тренера, од нивоа школског и играчког образовања, преко тренерског искуства и успеха, до знања страног језика. Ти нивои су морали бити испуњени, ко год да се кандидује. Сада на то нико не обраћа пажњу. Једноставно, председник савеза по свом критеријуму предлаже савезне тренере, а када се покаже да су неадекватни, смењују их и по истом принципу окрећу нови круг. Када такав човек предложи неколико кандидата и увек се покажу погрешним, колико још пута треба да му се дозволи да то исто чини? Коначно, проблем је што немамо кровну конструкцију. Не зна се ко је главни, да ли Министарство за омладину и спорт, или Спортски савез Србије? Ја сам некада, као тренер репрезентације, сваки годишњи извештај, план и програм, морао да шаљем и на адресу СОФК Југославије. Да ли је то тамо неко читао или није, ја то не знам, али је била обавеза да то предам. Савези су одговарали СОФК Југославије, а сада сви савези раде као приватно предузеће.

СИСТЕМ, ОДОЗГО И ОДОЗДО

Тренутно стање у српском спорту.
– Тешко је о томе говорити. Нама треба систем у коме мора да се зна ко је први и коме савези полажу рачуне, почевши од председника до тренера репрезентације. На примеру рукометне репрезентације види се погубност одсуства јасног система рада. Не можемо имати селекторе за све репрезентативне нивое, од кадета, преко јуниора, до сениора, са различитим системима игре и рада. То је концепт који сам себе потире. Треба нам савезни тренер који води сениорски тим, али под чијом ингеренцијом су и тренери јуниора и кадета.
Следеће је питање професионализације. Не видим да садашњи клубови тренирају озбиљније него што се то радило пре тридесет година, а онда нисмо имали професионалце, него стипендисте. У то време, један јуниор, уколико је имао слабе оцене у школи, није могао да игра. Данас децу нико не пита да ли уопште иду у школу, па су нам клубови пуни нешколоване деце. Када такви играчи једног дана заврше каријеру, питају се шта би могли да раде у животу? Једино им пада на памет да се баве тренерским послом, што значи да би од нешколованих играча требало да правимо школоване тренере.
Прича о нашим спортским друштвима такође је нејасна. Највећи клубови света су често организовани на нивоу спортских друштава, у којима претежно доминира фудбал, као самостални субјект, док сви остали чине другу групу. Председник једног таквог друштва је председник свих клубова унутар њега, са једном администрацијом и истим правилима за све. Сада погледајте „Звезду“ и „Партизан“. Фудбалски сектор иде на своју страну, кошарка на своју, одбојка за себе, рукомет такође. Где је ту спортско друштво? Ово што је покренуло Министарство омладине и спорта мора да заживи, само треба пронаћи добар модел, који може да опстане. Утврдити имамо ли професионалне спортове и шта то значи. Ако то „професионално“ значи да се нико више не бави школом него сви пикају лопту, онда то није добро. Ако имаш уговор, а клуб те вара и не исплаћује, ни то није у реду. Онда се боље вратити на стипендије. Хајде да коначно утврдимо која је то солуција коју ово друштво може да изгура до краја, али да омогући младима да се ваљано баве спортом, па ко прође нека се у њему доказује, а ко не прође нека буде школована спортска публика, што нам у овом тренутку такође представља велики проблем.

***

Пракса и теорија
– Играчка каријера, тренерски посао и педагошки рад представљају целину коју не бих могао да раздвојим. У Петој београдској гимназији имао сам сјајног професора, Душка Стефановића, који нас је на прави начин усмеравао. Имали смо широко спортско образовање, што ме је и подстакло да упишем факултет за физичко васпитање. Иако сам почео активно да се бавим спортом, нисам желео да занемарим школовање. Био сам на добром путу да се задржим у одбојци. Друштво ме је одвукло у рукометне сале, прво у РК „Београд“, а потом и у „Звезду“. Имао сам велику жељу да се вратим у Пету београдску гимназију као професор, али су ме задржали на факултету као асистента. Касније сам магистрирао и докторирао. Тако је трајало моје паралелно сазревање, играчко и педагошко.

***

Границе и жеље
– Када сам као тренер наилазио на играче који су били задовољни оним што су остварили, без жеље да се даље усавршавају, мени то није било јасно. У моменту када као играч, тренер, или професор, помислим да сам дошао до крајњег нивоа и да не морам даље да напредујем, то ће значити да сам заправо дошао до краја својих могућности и после тога следи пад. То никада нисам прихватао. Ни данас. Знам да увек постоје детаљи, или читаве области, које још увек нисам упознао.